ИНФОРМАЦИЈА О ПРЕСУДИ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА АЛИШИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, ХРВАТСКЕ, СРБИЈЕ, СЛОВЕНИЈЕ И БЈР МАКЕДОНИЈЕ (бр. 60642/08)

Пресудом објављеном 6. новембра 2012. године, а која представља прву пилот пресуду донету у односу на Србију,  Суд је са 6:1 одбио приговоре Словеније, Србије и Македоније у погледу исцрпљивања правних средства и са истим односом гласова утврдио да је Словеније прекршила одредбе члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију о људским правима, као и члан 13. Конвенције у односу на подносиоце Алишића и Саџака. Исте повреде, али једногласно, утврђене су и у односу на Србију у вези са подносиоцем Шахдановићем. Истовремено једногласно је утврђено да остале државе нису прекршиле наведене одредбе. У односу на повреду члана 14. у вези са члановима 1. Протокола 1 и 13. Конвенције, Суд је једногласно утврдио да нема потребе да испитује њихово постојање у односу на Србију и Словенију, док је у односу на остале државе установио да није било повреда.

Истом пресудом утврђено је да у Србији и Словенији постоји системски проблем у вези са исплатом старе девизне штедње у ситуацији као што је ситуација подносилаца, те да су Србија, у односу на подносиоца Шахдановића, тј. Словенија, у односу на подносиоце Алишића и Саџака, у обавези да у року од 6 месеци од наступања правоснажности ове пресуде омогући подносиоцима, али  и свим другим лицима у њиховој позицији, да дођу у посед старе девизне штедње под истим условима као и држављани Србије који имају уштеђевину у домаћим филијалама српских банака.

Такође, једногласно је одлучено је да се за 6 месеци од наступања правоснажности ове пресуде одложи разматрање сличних случајева, без одузимања права Суду да ове случајеве прогласи неприхватљим или их скине са своје листе, што чини ову пресуду тзв. пилот пресудом.

Најзад, одлучено је једногласно да је Србија у обавези да у року од 3 месеца од наступања правоснажности ове пресуде плати подносиоцу Шахдановићу износ од  4000 евра на име нематеријалне штете. Исти износ, по истом основу и у истом року, Словенија је у обавези да плати подносиоцима  Алишићу и Саџаку, а по одлуци коју је Суд донео гласовима 6:1. Преостали захтев на име правичне накнаде Суд је одбио једногласно.

Ову одлуку донело је судско веће којим је председавао досадашњи председник Суда, Британац Браца и у коме су биле националне судије свих тужених држава. Судија Зупанчич је издвојио своје мишљење указавши  између осталог, да је састав већа био такав да је погодовао државама повериоцима, те да би састав Великог већа од 17 судија био прихватљивији за правилно решење овог случаја, јер постојеће веће, по његовом мишљењу, није било објективно и непристрасно. Поред тога он указује на то да се радило о територијалном принципу који је требало применити у конкретном случају, у коме се читаво питање могло решити једино кроз преговоре и споразум о сукцесији. Посебно интересантно је да овај судија наводи да је улазак Хрватске у ЕУ условљен успешношћу ових преговора.

Иначе, овај случај настао је по представкама штедиша који по распаду СФРЈ нису могли да слободно располажу својим штедним улозима у банкама чије је седиште у Србији (Инвестбанка) тј. Словенији (Љубљанска банка), а које су своја представништва имали у другим туженим државама (пре свега БиХ и Хрватској).

Ставови тужених држава о томе на коме лежи обавеза да исплати подносиоце  су се дијаметрално разликовали. На једној страни су биле Словенија и Србија које су се залагале за принцип територијалности, сматрајући да би ово питање требало да се реши кроз Споразум о сукцесији у оквиру Анекса Ц. На другој страни, биле су остале тужене државе, залажући се да обавеза исплате лежи на државама у којима је седиште предметних банака (Србија и Словенија),  образлажући да се не ради о питању у вези са сукцесијом у оквиру Анекса Ц, већ о питању у вези са приватном имовином у оквиру Анекса Г Споразума о сукцесији.

Европски суд за људска права приклонио се ставу ове друге групе држава. При томе, главни аргументи који се наводе у прилог овоме ставу су следећи.

Најпре, Суд полази од тога да иако су штедни улози били гарантовани од стране државе СФРЈ, гаранције нису активиране од стране предметних банака, тако да одговорност за исплату штедних улога није прешла са  тих банака на државу СФРЈ. Филијале ових банака нису имале правни субјективитет, тако да су оне радиле у име и за рачун матичних банака. Због тога Суд закључује да Инвестбанка у Србији тј. Љубљанска банка у Словенији, остају одговорне за исплату ових улога да распада СФРЈ (став 67 пресуде).

По питању одговорности Словеније за Љубљанску банку по распаду СФРЈ, Суд наводи у ставу 68 пресуде да је ова банка најпре национализована, а затим највећи део њене имовине пребачен је на нову банку. Суд понавља став из пресуде Mykhalenky and Others v. Ukraine (која се уопште не односи на банке и тиче се отклањања последица чернобилске катастрофе) да је држава одговорна за дуговања компанија у њеном власништву. С обзиром да владина агенција управља овом банком и да је предметна банка у власништву Словеније, држава је највећим делом одговорна за неисплату штедње штедишама, јер је највећи део фондова сарајевске филијале ове банке вероватно завршио у Словенији.

Суд је при томе узео у обзир тврдњу Словеније да у периоду од 1992. до 2004. године пракса и право у БиХ није била јасна у вези са статусом клијената Љубљанске банке, али је сматрао да је од 2004. године, када је усвојено ново законодавство, постало јасно да БиХ нема намеру да обештети ове штедише.

У вези са питањем одговорности Србије за Инвестбанку Суд је приметио да је банка остала одговорна за стару девизну штедњу до 3. јануара 2002. године, када је започет стечајни поступак над овом банком, чиме је активирана гаранција државе за ову банку. Суд даље наводи да је ова банка у потпуности или великом делом банка са друштвеним капиталом, а према пресуди Качапор и др. Суд је већ установио одговорност државе за правне субјекте у друштвеном власништву. При томе, Суд без доказа, а повлачећи аналогију са Словенијом, о чему говори у ставу 27 пресуде, закључује да је највећи део фондова ове банке највероватније завршио у Србији. Такође, Суд наводи да је Србија продала све зграде које су припадали овој филијали, па закључује да има довољно разлога да Србију сматра одговорном за дуг банке према подносиоцу Шахдановићу (став 70 пресуде).

Суд је узео у обзир аргумент Србије да су по основу повољних кредита која је Инвестбанка давала у БиХ становници и привреда БиХ имали користи од кредита од ове банке, али закључује да су услед хиперинфлације и ратних збивања у БиХ ти динарски кредити рапидно изгубили на вредности у односу на стару девизну штедњу (став 71 пресуде).

Нашавши да су Србија и Словенија одговорне за неисплату старе девизне штење у Инвестбанци односно Љубљанској банци, Суд је даље образложио да ли је тиме дошло до повреде члана 1 Протокола 1 уз Конвенцију.

Суд се није сложио са објашњењем Србије и Словеније да се радило  о питању сукцесије о коме су се водили преговори, тако да би свако једнострано решење било противно обавези вођења преговора у доброј вери. Наиме, по мишљењу Суда, вођење преговора не спречава државе сукцесоре да усвоје привремене мере у циљу заштите интереса штедиша. Као пример наводи Македонију и Хрватску које су обештетиле штедише у филијалама Љубљанске банке у Скопљу тј. Загребу. Међутим, уочава се да БиХ то није учинила нити у погледу филијала Љубљанске банке, нити у погледу филијала Инвестбанке.

Због тога, Суд закључује да су Србија тј. Словенија одговорне за кршење члана 1 Протокола 1, осим ако подносиоци нису искористили све унутрашње правне лекове.

У даљем образложењу Суд установљава да правни лекови који су наведени од стране Србије (пријава потраживања у стечају, тужба против Инвестбанке пред судовима у Србији и захтев за исплату штедње из хуманитарних разлога) тј. Словеније нису били делотворни у ситуацији као што је ситуација подносилаца представке, због чега налази и повреду чалан 13 Конвенције, одбацујући приговоре Србије и Словеније да нису исцрпљена сва правна средства предвиђена домаћим правом.

Ова пресуда постаће правоснажана под условима из члана 44 Конвенције и незадовољне државе могу тражити изношење овог предмета на Велико веће. Претходно, петочлани панел Европског суда за људска права оцениће да ли је случај подесан за расправу пред Великим већем и у случају негативног одговора није у обавези да даје било какво образложење своје одлуке.

По наступању правоснажности ове пресуде настају како обавезе у погледу индивидуалних мера (исплата 4000 евра на име накнаде нематеријалне штете подносиоцу Шахдановићу у року од три месеца), тако и у погледу генералних мера, јер се ради о пилот пресуди (обавеза да се у року од 6 месеци од наступања правоснажности ове пресуде омогући подносиоцима, али  и свим другим лицима у њиховој позицији, да дођу у посед старе девизне штедње под истим условима као и држављани Србије који имају уштеђевину у домаћим филијалама српских банака).

Наиме, Суд је у овом случају донео прву пилот пресуду, јер се пред њим налази више од 1650 сличних представки које укључују више од 8000 подносилаца, што указује на то да се ради о системском проблему. Због тога је Суд одлучио да одложи на шест месеци од дана правоснажности пресуде разматрање свих тих представки како би Србија и Словенија пронашле начин да обештете све штедише.

У случају да се то не деси Суд ће размотрити ово питање у неком од наредних случајева против државе у питању. При томе, из ове шеме обештећења могу бити искључена лица којима је у потпуности исплаћен штедни улог од стране других држава сукцесора из хуманитарних разлога или по другом основу.